Osoba A: „Umro je pacijent u sobi 108“.
Osoba B: „Mator a?“
Osoba A: „94“.
Osoba B: „Ma naživeo se dosta. Moji nisu ni približno toliko“.
Ovo nije priča niti o Bogu, niti o religiji. Ovo je priča o ljudskosti.
Da nema empatije i saosećajnosti ne bi bilo ni nas. Svi mi smo se rodili kao bića zavisna o tuđoj nezi. Kakvi god bili naši roditelji, staratelji, bili su dovoljno dobri da nas „dignu na noge“.
Koji su uopšte prvi znaci civilizacije? Izumi koji su rezultat našeg superiornog uma?! Kad su to pitali čuvenu antopološkinju Margaret Mid odgovorila je da je to bila butna kost sa zaraslim prelomom. Neko je nesebično pomogao drugome da preživi tu povredu koja je do tad predstavljala smrtnu presudu u surovom životinjskom carstvu.
Čovek kakvog znamo danas je dakle društveno biće, racionalno i emotivno koje oko dvesta hiljada godina evoluira. Dokle smo stigli u tom procesu…?
Znamo mnogo više nego što smo znali u staroj eri. Ali da li smo podjednako bolji ljudi… Teško.
Najbolji uvid u to je iz konteksta u radu sa bolesnim ljudima.
Odnos i tretiranje bolesnog čoveka koji je star/ siromašan/ nižeg socijalnog statusa je bizarno drukčiji od osoba njihovih suprotnosti.
Takvo ponašanje i razmišljanje nas vraća na zakone divljine gde preživljava jači, veći, mlađi suparnik.
Ne želimo da ulazimo u dublju uzročno- posledičnu analizu, već samo da skrenemo pažnju da je bilo kakva podela na mi-vi-oni ne samo neprihvatljiva zbog vladavine prava per se, već i razvoja naprednog društva. Onim kojim se jako dičimo, a opet i dalje posmatramo svet dosta plitko I nazadno.
Mi ljudi smo mnogo više slicni, nego što smo toga svesni i što želimo da priznamo. Svi mi, nezavisno od biološkog, socio- materijalnog statusa, veroispovesti, nacionalnosti, seksualnosti, želimo isto- srećan zivot.
Ophodimo se prema ljudima kao što bi voleli da se drugi ophode prema nama. Toliko je jednostavno. I ne, to “zlatno pravilo” ne treba vezivati isključivo sa religioznim načelima, već i sa ljudskim.
Taj čovek od 94 godine se isto plaši smrti, isto ima planove, želje, nadanja… Ko smo mi da mu to uskratimo, obezvredimo, odlučimo da je proživeo dovoljno i ne pomognemo mu da doživi pa i 104?!
Da bi se zaista mogli nazvati naprednim društvom, emotivni razvoj mora pratiti onaj intelektualni. U protivnom nastavićemo sa razvojem najpohlepnije i najdestruktivnije životinje koja će konačno samu sebe progutati- čoveka „modernog društva“.
Nevena Miletić Miloš Đurić
struk.fizioterapeut struk.fizioterapeut
