Da se do epohalnih naučnih dostignuća ne dolazi uvek isključivo mukotrpnim iscrpljujućim sedenjem po laboratorijskim prostorijama do kasnih noćnih sati sve do momenta kada naučnik doživi eureku, nego i usled srećnih okolnosti kada naučniku iznenada, slučajno “jabuka padne na glavu”, govori nam cela istorija nauke.
Naučnicima su ideje dolazile u snovima, dok se tuširaju ili jedu, a ponekad i nekim iznenadnim slučajem, nevezanim sa temom kojom se bave ili slučajem vezanim sa datom temom, ali na takav način da je ideja naučnika bila suprotna od onoga što je, iznenada, srećom postigao. Jedno od najvećih otkrića u svetu nauke se upravo desilo na taj način, kada je Aleksandar Fleming slučajno otkrio penicilin.
Ali pošto se mi bavimo nekom drugom naukom, ispričaću kratku priču o tome kako je iz puke slučajnosti uopšte nastala ideja ekscentričnog treninga u terapiji tendinopatija.
Već na ovom forumu pominjan, dr Alfredson (link), koji je i sam patio od bolova u Ahilovoj tetivi, usled bolova koje je trpeo, odlučio je da tetivu, na kraju, operiše. Postojao je samo jedan problem. To je bila politika bolnice u kojoj je radio, u kojoj su se operisali samo teži oblici povrede, u koje on nije spadao, jer je njegova povreda bila srednjeg inteziteta. Kao i veliki broj medicinskih radnika koji sebi rade ono što ne bi palo ni jednom pacijentu na pamet (i što ne bi preporučili ni najvećem neprijatelju), odlučio je da dodatno ošteti svoju tetivu, kako bi ispunio kriterijum koji je bio potreban za operaciju!
Da bi dodatno oštetio tetivu, on je svakodnevno radio snažne kontrakcije m. triceps surae-a u serijama od 3×15 ponavljanja. Na veliko čudo, posle određenog vremena, simptomi su u potpunosti nestali, a ideja o ekscentričnim vežbama kao vidom terapije tendinopatija se rodila.
Da ovaj slučaj nije bio slučajnost, pokazali su i prvi radovi koje je dr Alfredson sproveo na sportistima sa tendinopatijama. Isti protokol je korišćen i isti rezultati su postignuti.
U najkraćim crtama, mehanizam koji pomaže u oporavku tetive jeste upravo snažno mehaničko opterećenje (za koje se smatralo da je štetno za tetivu) koje stimuliše oslobađanje insulinu-sličnan hormona rasta, koji je direktno zadužen za proliferaciju ćelija u tetivi i njeno remodelovanje.
Posle dr Alfredsona i drugi naučnici su počeli da se zanimaju sa ovim vidom terapije, koja se danas smatra jednom od najboljih za lečenje tendinopatija, i koja se i dalje razvija i unapređuje.
Danilo Jovičić
dipl.fizioterapeut
