Rene Dekart, francuski proslavljeni filozof 17. veka je između ostalog poznat zbog teorijskog koncepta dualizma, gde su um i telo odvojivi i nezavisni.
Iz ove perspektive, sa elementarnim poznavanjem osnova medicine, taj koncept deluje više kao istorijska zanimljivost, barem u oblasti medicine, ali…. U praksi očigledno ne.
„To ti je sve u glavi“. – rečenica koju čujemo, pa… Svakodnevno!
Sledi izmišljeni dijalog:
Ja: Izvinite, gospodine kliničaru, ja sam učio iz fiziologije da ako naš um percipira nešto kao opasnost, hipotalamus će povećati aktivnost simpatetičkog nervnog sistema, dolazi do lučenja adrenalina u krvotok i sistemskih promena u telu- povećan puls, pritisak, bronhodilatacija, vazokonstrikcija na nivou bubrega, kože i gastrointestinalnog trakta, pojačano znojenje, povećano lučenje glukoze i masti. Sve to u cilju snabdevanja tela energijom za „borbu ili beg“. Kod hroničnog stresa, dolazi do povećane aktivnost hipotalamusno- hipofizno- nadbubrežne osovine, što povećava rizik od nastanka raznih bolesti (kao i bolnih stanja), između ostalog dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti.
Kliničar: Mali, teorija je jedno, a praksa drugo.
Dualističke koncepcije, poput dihotomije duh/ telo, ili teorija/ praksa, ne pružaju realnu perspektivu i ne doprinose zdravlju naših pacijenata. Nasuprot ovakvim koncepcijama, integracionistički pristup – biopsihosocijalni model, se već decenijama smatra adekvatnijim, jer sagledava zdravlje kao fenomen čija je priroda multifaktorijalna i zavisi od većeg broja međusobno uslovljenih faktora. Sprega između ovih faktora je uvek prisutna i uvek se očituje, bili mi toga svesni ili ne.
Nevena Miletić Miloš Đurić
struk.fizioterapeut struk.fizioterapeut
