U medicini često dolazi do novih pronalazaka, novih metoda, lekova, pristupa.. Oni mudriji će Vam reći da sačekate malo i da ne brzate da baš Vi budete među prvima koji će probati novi „revolucionarni“ izum.
Vratimo se u ne tako davnu 1935. godinu. Neuronaučnici na Jejlu su došli do pozitivnih rezultata sa smirivanjem agresije kod šimpanzi posle intervencija na mozgu.
Portugalski neurohirurg Antonio Moniz je iste godine prisustvovao konferenciji na kojoj je čuo rezultate malopre spomenute studije i replicirao istu na ljudima odmah te godine. Tako je nastala leukotomija poznatija kao lobotomija. Procedura se sastojala od pravljenja rupa u mozgu i presecanja neuralnih puteva između frontalnih, prefrontalnih režnjeva i talamusa. Hipoteza je bila da su kod nekih psihičkih bolesnika krivi pogrešno konstruisani putevi bele moždane mase koji su prepravljani/ uništavani ovim putem.
Ova intervencija je imala više pristupa, a najpopularnija je bila sa modifikovanim šilom za led koji je prolazio kroz očnu duplju što je znatno olakšavalo proceduru koja je proslavila dr Frimana koji je u svom Lobotomobilu izveo procenjuje se čak do 5000 njih, dok se ukupna brojka samo u Americi kreće i do 50000.
Taj isti doktor je važio za šoumena, mogao je za samo 12 minuta da izvede lobotomiju, nekada i 25 u danu, a često je istovremeno ubacivao šila kroz obe očne duplje da bi zadivio publiku. Ovim je američki doktor po njegovim rečima štedeo državi 35000 dolara na godišnjem nivou po pacijentu (troškovi stacionara), dok je zahvat koštao tek 250 dolara.
Ova priča možda i ne bi bila toliko bizarna da ne znamo da je portugalski doktor dobio za lobotomiju Nobelovu nagradu 1949. godine, kao i da se ova procedura koristila sve do kasnih 60-ih godina prošlog veka (dr Frimen je svoju zadnju obavio 1967. koja se završila sa smrću pacijentkinje).
Iste te 1949. godine kad je primio i nagradu, doktor Moniz biva upucan u leđa i paralizovan od strane pacijenta, a kasnije ga je drugi pacijent pretukao na smrt 1955. godine.
Ako je ovaj bizaran i štetan izum imao „rok trajanja“ preko 30 godina i nagrađen Nobelovom nagradom sredinom 20.veka, šta mislite koliko je potrebno da se „na oko“ efikasnijim i bezbednijim procedurama „stane na put“?
Nevena Miletić Miloš Đurić
struk.fizioterapeut struk.fizioterapeut
